Ovu nedjelju naš Milan Buljan poveo je ovu neustrašivu ekipu do Zabiokovlja, točnije do Vrgorskog gorja.
Evo kako je to izgledalo kroz Milanove oči!
Nakon malo dužeg praćenja vremenske prognoze, i upita “oćel kiša”, odvažno smo se uputili prema Vrgorskom gorju.
Stalno smo virovali da neće, pa dana sudnjeg 19.02.2023 mala grupa ljudi, točnije nas 9, uputila se u Zavojane. Koš jednom našu viru u lipo vrime, planina je nagradila😊🤷♂️ i počastila nas predivnim danom!
Na samom polasku svi su bili nestrpljivi kad ćemo poći, hoćemo li se popeti, divili se ogromnom masivu sv. Mihovila koji je već bio u tmurnim oblacima i tako smo mu odavali strahopoštovanje.
Dok smo uspinjali starozidanu stazu nad kojom visi okomita klisura planine, imali smo pravo poštivanje prema planini i prirodi🙄.
Nadalje nam je iza leđa u društvu stalno bio oblak koji nam je zaklanjao poglede, a na trenutke nam davao kakve takve poglede.
Naše pentranje po grebenu, pentranje i rukama i nogama sami sebi smo olakšavali sa pričom koja nas je gurala naprid i tako korak po korak stigosmo do vrha koji nam nije pružio najidealnije poglede, al čari planine se kriju ispod oblaka,(nije sve u pogledu), nešto bolje ima u promrzavanju i marendi u oblaku.
Sv. Mihovil nas je primio i prihvatio raširenih ruku, al upozoravao nas da moramo brzo nazad, da se tu nešto dešava🤔? Tko zna? Možda vodi neke borbe da nas zaštiti, da nam osigura siguran silazak s planine, a njemu se pridružila i naša Mara s molitvom sv. Mihovilu koju smo svi skupa skromno slušali.
Iako s vrha nismo imali vidljivost, početkom samog silaska oblaci su nam se micali s puta i osigurali siguran spust.
Hvala našem Milanu, ali i pomoćnim vodičima Željki i Jeleni, kao i svima koji su s njim podijelili ovaj prekrasan dan i nezaboravne trenutke!
Ponovilo se!
